среда, 25 март 2015

Интелектуалац и други

Интелектуалац о коме се се овде говорити није „писац“, нити „научник“, ни „професор“, ни „философ“. Све су то називи занимања, односно професија, то јест друштвених улога, јавних профила које појединац прихвата и који човеку док их обавља не гарантују ни најмању аутентичност неспутане интелектуалне вокације. Овде ће бити речи само о Интелектуалцу који то заиста јесте, без обзира чиме се јавно и очигледно бави. Бити Интелектуалац је нешто што не мора нужно да има икакве везе са човековим друштвеним ја. Не постаје се Интелектуалац због других, из овог или оног разлога, са циљем да се згрне новац, стекне слава, или не потоне на усковитланој пучини колективитета. Неко је Интелектуалац због самог себе, упркос самом себи, против самог себе. Неизлечиво.


Несумњиво је да поменута занимања и професије не би постојали да некада давно није било људи који су били писци, научници, професори или философи у том неизлечивом, аутентичном и изворном облику. Све оно што представља друштвену улогу настало је као стваралачки пут одређеног појединца. Али, у томе и јесте проблем! Од тог облика живота који је један човек створио и судбински следио, по његовом нестанку, остало је нешто налик на љуштуру из које је ишчезао делотворни лични садржај: остао је само јавни „положај“, као безлични калуп у који би се преварантски могао ушуњати било ко. У том смислу, све оно друштвено, све оно колективно, варљиво је и није веродостојно – представља позу, манир, титулу, маску. Наравно да највећи број интелектуалаца које срећемо уоколо нису то заиста, већ се само претварајуда то јесу, понекад с разлогом и од немале користи, часно служећи занимању којем су се друштвено заветовали, „звању које имају“. Овај израз у нашем језику потпуно је погођен. Открива нам да је звање форма нечег људског, али ипак празна – празна, јер јој управо недостаје оно делотворно људско. Ту празнину мора испунити или запоседнути неко ко јој понекад служи, а понекад, што је много чешће, то не чини. Свеједно је! Друштво се задовољава најмањим испуњењем, односно извршењем обавезе наметнуте звањем. Друштво има иста очекивања као и онај Андалужанин, убого мазало, који би започињући нову слику, свестан свог ништавног сликарског умећа, себи обично говорио: „Ако испадне брада…, биће ’Свети Антоније’, а ако не… ’Безгрешно зачеће’!“ Тако је од памтивека, и у сваком поретку. Прво се Јулију Цезару догодило да, са несумњивом оригиналношћу, буде Јулије Цезар. Када су га убили, римско друштво је имало потребу да Цезар и даље постоји. Али, јединка по имену Цезар нестала је заувек. Од ње је остала само шупљина, то јест профил њене неопходности коју је осећао римски свет. И од тог часа, Цезар је био само та стамена шупљина – једно звање, једно поглаварство које је трајало пет векова. Звање над звањима, поглаварство пар екселанс које је свет икад видео. Но неким најневероватнијим удесом десило се да ниједан од безброј следећих Цезара није био ни издалека налик Цезару. Многи су запоседали подручје звано „Цезар“, али ниједан то заправо није био. Исто тако у Француској је, пре сто година, живео човек који је био нека врста песничког урагана или живе плиме лиризма. Звао се Виктор Иго. Попут елементарне непогоде – како рекох, урагана – уздрмао је и запљуснуо све видове француског живота. Његова поезија је сирова, без отмености, без тајновитих треперења, али је зато киклопска, широке душе, херкуловска, микеланђеловска. Срчаним стиховима опевао је љубав, жену, дете, јесењи лист, древну легенду, славну битку; до неба је уздизао Наполеона I, каменовао Наполеона III, полемисао о човековој природи. Није било ничег француског, ни људског, пред чим не би громогласно зазвечао својим огромним прапорцима у ритму величанственог, свеопштег карневала. Јасно је да су Французи у њему видели нешто што није постојало још од Вергилија, Хомера И Дантеа: народног Песника, лиризам као институцију. И Француска је од тада упорно настојала да увек има Песника, као што је увек имала председника Републике, И velis nolis силом је попуњавала то место, ту велику јавну шупљину.

 

 

Отуда проистиче трагикомична ситуација сиротог Пола Валерија, последњег мандарина француске књижевности, аутентичног Интелектуалца, непотребно је и речи, али кратког даха, нимало народног, маниристе који је, будући да је имао мало тога да саопшти, морао да се пренемаже, као и сви духом сиромашни. Тај човек, који је могао бити сјајан сарадник у неком мање-више провинцијском часопису, постао је, уз помпу, Песник Француске. И од тада је славни пајац до краја живота морао задихано галопирати за властитим оправдањем. Дакле, не мењајмо ствари. Овде се говори о Интелектуалцу који је интелектуалац са неочекиваном веродостојношћу, који је то неизлечиво, недокучивом и неумољивом Божјом заповешћу. Као што је Цезарима недостајао цезаризам, свет је крцат интелектуалцима са скромном дозом интелектуалности или потпуно без ње. Међутим, немојте умишљати да је Интелектуалац неко ко је, неизоставно, веома паметан. Требало би избећи забуну и по том питању. Интелектуалац је назив за вокацију. Таленат је назив за обдареност. И мада се вокација обично подудара са талентом, има случајева када не иду скупа. Може се имати снажна вокација, а бити лишен талента. Може се имати таленат и бити без икакве вокације. Будући да је мудро поћи од најгорег, скоро све што намеравам рећи о Интелектуалцу важи и када бисмо претпоставили да је тупав. Неколико година након што сам започео свој књижевни рад – дакле, давно – једног лепог дана сам предосетио да ће се Интелектуалцу, који је током два века био надмоћна фигура у западним друштвима, веома брзо распршити јавни углед и да ће се, сходно дијалектичком екстремизму оличеном у ходу историје, од тога да је све, стрмоглавити да буде нико и ништа. Нико није слутио нешто слично будући да се и онда, као и низ година потом, чинило да Интелектуалац ужива тренутке своје врхунске надмоћи. Зато сам немало поносан што сам тако рано прозрео слику блиске будућности. Сем тога, одмах сам јој прилагодио свој живот, избегавајући a limine, извесно је не све, али већину глупости и грешака у које су други упадали. Заиста никада нисам рачунао да би се на мене могла обраћати пажња, и нисам био нити сам сада спреман да прихватим измишљотину како до некога допиру моје речи. То предосећање сам имао у доба када, како сам рекао на недавном предавању о Вивесу, Интелектуалац обично доживљава први и страстан сусрет са битним темама и великим идејама које ће развијати до краја свог живота. Дакле, то није било које доба. Животна хронологија је веома строга. Свака година доноси нешто друго. Реч је о двадесет и шестој години. Несумњиво, постоје изузеци, али и нека, веома јасна законитост. На пример, идеје формалистичког промишљања, као што је математичка мисао, раније се прихватају. Али ако је у питању промишљање суштинскијих тема, оних које се више тичу сфере људског, двадесет шеста година представља обданицу обасјану првим заносом, када огромни орлови будућих идеја заривају канџе у мозак мислиоца и грабе са њим, као са невиним јагњетом, пут висина. Јер велике идеје нису наше, већ смо ми њихов плен. Не остављају човека на миру до краја живота: немилосрдне и упорне, непрестано кљуцају Прометејеву утробу. Скоро сваки Интелектуалац има болесну јетру. Уосталом, то животно доба није нимало загонетно. Реч је о години у којој природно престајемо да будемо превасходно рецептивни, и забацујући преко леђа завежљај наученог, невиних мрежњача окрећемо се ка свету. Запажање да ће се масе дочепати кормила историје, као и да су те масе дубоко необразоване, помогло ми је да предвидим свргавање Интелектуалца с престола, будући да су интелектуалци претходно починили огромну грешку стварајући културу за интелектуалце, а не за остали свет.

 

 

Треба нагласити да велики зачетници тако нешто нису желели. Ни Бекон, ни Галилеј, ни Декарт, ни Шекспир, ни Сервантес. Као и обично, наследници су они који ће све проћердати – та надобудна господа што се рађају на земљи коју су преци за њих већ стекли. Али оставимо се тога. Из разноразних разлога, пред нама је већ Интелектуалац лишен своје друштвене надмоћ и, вуче се, руку под руку са осталима, усредсређен само на себе, као било који човек међу било којим људима. У тој равни се нарочито занимљиво испољава његова особена људска природа. Као што се дешава са сваким суштинским модусом да се буде човек, Интелектуалцу се чини да је бити Интелектуалац нешто најприродније на свету, те у почетку сматра да су и остали његови суграђани исти као он. Јер то је суштински модус људске природе: обухвата све људско, али усмерено у одређеном правцу. И онај ко је такав простодушно верује да то значи бити човек – поистовећивати остале са собом, као Карлос III који није причао ниједној другој жени до својој риђокосој Саксонки, и био убеђен да све жене миришу на руску кожу, јер је то мирис риђокосих. Захваљујући овоме, Интелектуалац живи добар део свог живота у сталном quid pro quо. У опхођењу са другима полази од претпоставке, као од нечега што је само по себи разумљиво, да су и остали људи ту из истих разлога као и он, да припадају његовом соју. Његов живот је тако чудесан да би се искрено пренеразио уколико би открио да осталима није!… Да, сушта је истина: живот Интелектуалца је чудесан. Он стално живи на врху неког Тавора, где се одвијају непрестана преображења. Сваки тренутак и свака ствар за њега су преокрет, фантазмагорија, велики спектакл, мелодрама, поларна светлост. Његов календар садржи само чисте светковине. Живот му пролази, дословно цео живот, у раду. Али, да ли се може назвати радом делање Интелектуалца? Његов рад се састоји управо у томе да ствара вечну светковину. Разуме се да су у неким другим временима наслућивали извесну божанску црту у њему. Ради ли Бог? Да, Бог непрестано дела, нарочито Бог који је Врховни Творац. Да ли су дани Постања били радни? Зар се не стиче утисак да се Бог снуждио оног дана када је решио да се одмори, попут зидара? Да се није можда у библијском тексту поткрала мала грешка у изразу? Неће ли бити да је, наступањем прве суботе, пошто је створио свет и више није имао шта да ради, Бог натакао наочаре и бацио се на састављање сонета под насловом: Свет? Морала би се подразумевати језичка грешка, јер, иначе, да ли је писање сонета рад или ужитак? На страну с тим, али Интелектуалац стално, хтео то или не, руши и поново ствара све што се налази у његовом окружењу. Замислите да присуствујемо првим данима Постања. Ситница од спектакла! Балет, никад виђен до сада! Ма какав Нижински, ту је Адам! Каква Павлова, ту је Ева! И још, првостворена птица из првостворене ватре! Дакле, сви дани Интелектуалца помало су такви: сваки пут изнова присуствује рађању ствари и први им даје благослов да буду оно што јесу. Он иде из изненађења у изненађење. Његова свакодневица сачињена је искључиво од изненађења. Зенице су му раширене од дивљења. Хода опчињен. Од рођења пијан. Изгледа помахнитало попут арханђела који се преселио у земаљско насеље. Непотребно је и речи: гледано из одређеног угла, изгледа као доживотни наивко који вечито пада с Марса.

 

 

Дуго му треба да схвати да је његово опхођење према ближњем смешно. Дуго му треба да открије да тај ближњи није интелектуалац, већ управо Други, онај апсолутно Други. Увек је примећивао нешто чудно током разговора с ближњим. Ствари се никада нису добро одвијале. Као да су шкрипали точкови дијалога. Сваки пут када би он силовито кренуо ка висинама, ближњи би му, уколико га не би вукао уназад, бар подметао клипове. Али коначно свиће дан који све разјашњава. Увиђа, на крају, кристално јасно да неслагање није случајно, нити изазвано споредним разлозима: није реч о разлици у темпераментима, односно телесним соковима, нити у даровитостима. Разликовање је потпуно. Највеће могуће. Реч је о два у корену супротна приступа животу, битисања на свету. Када то открије, Интелектуалац осећа дубоку посрамљеност, страшан стид. Схвата да је само испао смешан и ништа више. Има утисак да је живео наг пред осталима, у нагости која је мучнија од пуког показивања ко ће, будући да је провео цео свој живот показујући им своју најдубљу интимност: своје мисли, своја осећања спрам света, ствари, других људи, прошлости, тренутних догађања, будућности која се помаља. Сада примећује да је то непристојно чинити, да позицију интелектуалца треба прикрити, као да си лопов, или шпијун, као да си проститутка. Размишљати о стварима – концептуално или поетски – јесте нешто бестидно. Истовремено је очајан и потиштен због сазнања да ближњи безнадежно није интелектуалац. Раније је веровао да јесте, можда у мањој мери него он, да му евентуално недостаје драгоцена надареност, или да га живот приморава да потискује ерупције своје интелектуалности. Ово последње би га често потресало, деловало му херојски. Тај човек је морао да храни туце укућана! Само зато, и ни због чега другог, није могао као он прихватати живот! Мада често и интелектуалац има буљук фамилије… Али сада, сазнавши да није у питању ништа од тога, суочава се са новом загонетком која почиње да га копка. Како ближњи може да живи као Други? Каква је то врста живљења? Потом, као да жели одагнати ноћну мору, прелази руком преко свога чела говорећи: „Ствар се мора истерати на чистац! У чему је разлика између мог живота и живота тог Другог?“ Досетио се: Други живи уклопљен у свет ствари, које су једном за свагда онакве какве нам се чине да јесу. Ни пуком случајношћу не доводи их у питање. Никада не доводи у сумњу свет ствари, чак ни не помишља да је сумња могућа. Стога оне за њега имају коначна својства; читав свет је само то што је надохват и ништа више, такав какав јесте. Међу стварима којих је Други свестан неке су загонетне, тајновите, непознате, али му ова њихова својства не побуђују никакву посебну реакцију. Квалитети ствари, као боја или облик, изгледају му стварни и природни. Не узбуђују га. Нема за њега разлике између онога што мисли да зна и онога што му се приказује као загонетка. За њега не постоји знати или не знати. Његов однос према стварима је једноставан – он рачуна на њих. Исто као што зна да тела имају тежину – то јест, рачуна на њихову тежину – рачуна такође и на то да је рак непознаница, да је тајна постојање света, да се не зна зашто друштва иду ка успону и пропасти.


Његов живот искључује свако преиспитивање властитог окружења не би ли га довео у питање, анализирао, обеснажио, поново претворио у опсену и утвару. Напротив, његов живот протиче у ослањању на већ постојеће, у кретњама унутар тог несумњивог, чврстог, компактног и коначног света, пребивању у њему, манипулисању стварима како би се послужио њима те их употребио у своју корист што је више могуће.

 

 

Он је рођени егоиста. Најважније му је да избије на чело, обави свој посао, да њему и његовима буде добро. Уколико је честит, на поштен начин. Уколико није, уз смицалице. Како ни најмање није забринут нити за свет нити за било шта на свету, спокојно се посвећује властитом интересу, својој личности или својој породици или бар својој политичкој странци. Увек и само оном што доживљава као своје. Интелектуалац се, дакле, не спотиче о Другог из неких нарочитих и конкретних побуда. Спотиче се, сасвим несумњиво, зато што је његов основни животни став супротан, а то је морао приметити још од прве мимике или прве речи. Интелектуалцу се чини да свет са којим се суочава постоји само зато да би га он довео у питање. Ствари за њега нису саме по себи потпуне те их не оставља да мирно почивају, већ их сместа анализира, раставља, посматра изнутра, тражи њихову позадину; укратко, ствари које се претпостављају претвара у проблеме. На први поглед делује као рушитељ и руке су му, слично касапиновим, увек пуне утробе ствари. Али, све је потпуно супротно. Интелектуалац не може, чак и када би желео, да буде егоиста у односу на ствари. Он их доводи у питање. А то је највећи знак љубави. Ствари не постоје да бисмо их само искористили, као што чини Други; Интелектуалац свој живот посвећује служењу њима, стварајући култ њиховог бића. Култ је, попут свих моћних култова, крвав; подразумева да их треба скршити, здробити, да би поново биле створене у врхунском сјају. Он зна да ствари не постоје у свој својој пуноћи уколико човек не открије њихову чудесну бит заклоњену копреном и тамом. Отуда живети за Интелектуалца значи стално и френетично, из петних жила, радити на томе да свака ствар истински постане оно што јесте, како би се узнела до сопствене испуњености. Ето због чега произлази да су ствари оно што заиста јесу тек и једино у додиру са Интелектуалцем. То понекад наслућује жена. И то, наравно, дубоко разгневљује Другог. Али гнев је овде неделотворан. Стварност је бесповратно таква. Јер ствари које Други употребљава и злоупотребљава, којима барата и које користи у свом прљавом животу, баш све њих измислио је Интелектуалац. Све. Аутомобил и аспирин; цвет, песму и жену. Или сте ви можда мислили да су се све те ствари, те чудесне ствари, затекле овде тек тако, наједном? Сада ћете ви видети своје. Сада када Интелектуалац, као и толико пута током историје, буде нестао или макар, попут птице гњурца, начас заронио до највећих дубина. А дубина је тишина без премца. Видећете како ће оно чудесно из часа у час нестајати са лица земље а живот, укључујући и живот Другог, губиће драж, узбуђење и занос. Да би ствари могле бивствовати, желели ви то или не, неопходан је Интелектуалац. Оно што Други употребљава као реалитете није ништа друго до гомила старих Интелектуалчевих идеја, препотопски фосилни остаци његове фантазије. Када би само Други обитавао на планети, ништа не би било као што је сад. Свака ствар је, уистину, легенда, аксиом, стих и мит. Зато ће, на крају, Други наљутити Интелектуалца. Нервира га што овај стварима не допушта да буду, не бави се њима, већ подло, опако, безбочно, користи њихово присуство. Други је, за Интелектуалца, безбожник, безбожник у сваком погледу. То је човек који не уздрхти пред божанским, а оно је све. Живети на свету а не запитати се о њему, Интелектуалцу изгледа као паразитизам. Сада би још ваљало рећи да Интелектуалац друштвено већ не постоји, он је парија и преступник. Али извесно је да Интелектуалац, чим схвати да је ближњи који се пред њим налази у ствари Други, не само да исправља грешку у свом некадашњем опхођењу према њему већ је и искрено одушевљен њим.

 

 

Узбуђује га, као све што је веродостојно. И ужива да га гледа онаквог какав је, као вредног и упорног мрава што пада и опет се диже на ноге међу џиновским влатима траве, спотичући се о све и свашта, док својима носи сочну семенку срећно пронађену. Ма до ђавола, живео Други! Оно што Интелектуалац не може да поднесе јесу фалсификати којима је данас наша планета затрпана. Јер постоји Псеудо-Интелектуалац, који није ништа више до Други, скривен иза маске писца, научника, професора, философа. Али што је најважније, данас се догађа следеће: Другог, правог Другог, веома је тешко срести. Зато што се модерни Интелектуалац, као што сам већ рекао, погибељно оклизнуо створивши културу идеја. Очито је да се целокупна култура ствара помоћу идеја, али оне првенствено треба да буду идеје о стварима, о осећањима, о начелима, о подвизима, о боговима. Нема разлога да буду идеје о идејама. Међутим, култура у последњих неколико векова све више постаје интелектуалистичка. Из тога је произашло да је Други сада пун идеја, а будући неспособан да барата њима, да влада њима, он жарко жели да живи од идеја и, подразумева се, да има своје идеје. Већ сам напоменуо да за Другог постоји само оно што је његово. Раније се то није догађало. Он није желео да има идеје. Живео је од традиција, уверења, страсти и пакости, који чине природно устројство његовог живота. Али сада жарко жели да промишља, зашта није створен. Мучно је посматрати како се рука те интелектуалне шимпанзе напреже да шчепа иглу идеје. Исход је неизбежан. Спонтано живећи Други је, на свој начин, био вредан дивљења, али почевши да размишља, постао је маљ што спљескава идеје, а како се оне мотају по главама Интелектуалаца, спљескава, успут, и главе Интелектуалаца. Потпуно ми је јасно да Интелектуалац током историје, с времена на време, бива задављен. Схватам да Другог узнемирава и доводи до беса тај човек који је увек изван ствари и који сам по себи није ствар, већ флуид, огањ, магнет.

 

Хосе Ортега и Гасет

Последњи пут измењено среда, 25 март 2015
Просто је невероватно колико сличности постоји између страдања српског народа и страдања јерменског ...
У недељама пред почетак нове академске године, поново, по већ добро опробаном рецепту, настају ...
Према Стратегији развоја образовања у Србији до 2020. године, тежи се томе да 70 одсто уписаних ...
Образовање, као појам у најширем смислу свог значења, представља стварање, односно формирање ...

1javnidijalog

Информативни и интеграциони часопис "Споји!"

ОРНАС на Фејсбуку

Посете

53.8%Serbia 
34.6%United States 
3.8%Bosnia And Herzegovina 
3.8%Canada 
3.8%Germany 

Ове недеље: 3
Прошле недеље: 6
Овог месеца: 15
Прошлог месеца: 16
Укупно: 2314