уторак, 03 новембар 2015

Образовање није за тржиште!

Квалитет образовања један је од најважнијих фактора економског успеха земље и у вези са тим постоји потпуна глобална сагласност. Истовремено, највећи број држава је незадовољан стањем свог школског система и покушава да нађе одговоре на нове изазове времена.

„Образовање је толико важно, да га не можете препустити само једном понуђачу“. У овом цитату, под једним понуђачем се мисли на државу, а цитат је дошао са помало неочекиване стране – реченицу је изговорио некадашњи шведски министар за образовање Пер Ункел.

Да ли процес образовања подлеже законима тржишта, да ли су ђаци потрошачи образовних услуга, а школе и професори продавци тих услуга? Да ли школе треба масовно приватизовати? Да ли су за квалитет школског система најважнији потрошачки избор и конкуренција међу школама, или успех система базира на неким другим, нетржишним принципима?

Образовање је традиционално било у домену државе, па су у Европи, као и у највећем делу света доминирале бесплатне државне школе. Утицај малог процента приватних школа је био занемарљив свуда, изузев у англосаксонском свету где важе нешто другачија правила. Иако је број приватних школа и тамо мали, друштвена елита у непропорционално великом броју долази из приватних школа. Англосаксонци су приватне школе претворили у механизам за стварање и репродуковање елите, у инструмент тихе али трајне социјалне сегрегације. Скупе школе обезбеђују квалитетно образовање и релативно сигуран пут за упис на елитне универзитете, а квалитет универзитетске дипломе у великој мери одређује будућност и друштвени положај појединца.

Не само да је овакав систем дубоко и видљиво неправедан, већ он доводи и до урушавања целог система школства и до драстичног опадања образовних стандарда, поготово у државним школама у великим градовима. Једна од „тржишних“ иницијатива да се нешто промени долази из САД и базира на идејама ваучерског система који је још средином 50-тих година предложио Милтон Фридман.

Поједностављено, родитељи би од државе добили ваучер на одређени износ и могли би њиме „купити“ место у школи по сопственом избору, без обзира да ли је реч о државној или приватној школи. За скупље приватне школе ваучер не би био довољан, и родитељи би морали додати и свог новца, али и то је боље него да морају сами покривати цео износ за приватно школовање. Једним ударцем би била остварена два циља – створило би се јединствено тржиште образовања и тиме подигао општи квалитет, док би ђаци добили слободу избора и далеко већу шансу за школовање и у приватном сектору. Наравно, крајњи Фридманов циљ је била приватизација школства.

Занимљиво је да су и неке скандинавске државе, попут Шведске или Данске на пример, прихватиле ваучерски систем и подизање квалитета образовања препустиле конкуренцији приватних и државних школа. Упркос овом тренду, Скандинавци за сада нису угрозили базни принцип да је школство бесплатно, без обзира да ли дете иде у приватну или државну школу. У оваквом систему, ваучер је само нека врста гласачког листића о квалитету школе.

Системи који охрабрују тржишни приступ образовању су најчешће томе прилагодили и унутрашњу организацију школа, као и цео систем мерења успешности образовања. Унутрашње устројство школе почива на чврстој хијерархији са моћним директором, на професорској хијерархији са неком врстом шефова катедри, на чврстом и детаљном планирању наставе и часова итд..

Резултати ђака и школа се стално проверавају кроз непрекидна тестирања и бодовања. У Енглеској се на пример, крајем сваког лета објављује ранг-листа школа и свако може проверити на ком се месту налази школа у коју његово дете иде. Ранг-листа базира на бодовима са две матуре које деца у Енглеској полажу ( прву са 16, и другу са 18 година). Понекад је тешко је разлучити да ли се учи знања ради или бодова ради, и да ли су бодови и место на ранг-листи сами себи циљ.

Тржишни концепт образовног система се шири и има огроман број промотора, следбеника и симпатизера. Овај процес је отпочео осамдесетих година на крилима неолибералне револуције. Као што са неолибералним идејама обично бива, на нивоу концепта и логике чини се да је све у реду и да се нема шта замерити. Као што са неолибералним идејама обично бива, стварност пречесто демантује такве интелектуалне конструкте.

Фински школски систем и његов успех су трн у оку тржишног приступа образовању. Финска школа, бар по резултатима ПИСА тестирања(1), далеко је најуспешнија западна школа и једина је која се може равноправно носити са надмоћном далекоисточном конкуренцијом (Јужна Кореја, Сингапур, делови Кине, Јапан). При томе, систем је изграђен на супротним премисама од неолибералних и не почива на притиску тржишта и филозофији слободног избора.

Финска школа почива, прво и пре свега, на пажљиво пробраном професорском кадру. Професори морају имати бар магистарску титулу, одличне оцене током школовања и морају долазити са најбољих универзитета. Како је професорски посао престижан и доноси велики друштвени углед, како су професори боље плаћени него у другим развијеним државама, школе лако долазе до квалитетних кадрова будући да велики број људи жели да ради у просвети. Ово је једини сегмент који у финском образовном систему има тржишну димензију.

При томе, упркос већих професорских плата, систем није скуп. Просветна администрација је сведена на најмању меру и готово сваки евро је продуктивно употребљен и дат школама директно.

Хијерархија у школама готово да не постоји и професори имају велику слободу у конципирању наставе и код провере знања. Финска школа нема стандардизовано тестирање, нема екстерне контроле нити се школе оптерећују рангирањем. Фокус је на знању, на индивидуалним потребама и могућностима ђака, а не на конкуренцији. Систем постаје нешто компетитивнији тек од 16 године. Школе се међусобно не надмећу већ сарађују, јер су на истом задатку.

Све до шеснаесте године бар, деца похађају школу из свог краја, и не путују с краја на крај града како би ишли у добру школу. Родитељи не морају да се селе како би били надомак добре школе, нити да плаћају сумануте износе како би обезбедили квалитетно школовање.

Како се резултати финских школа не могу оспорити, у моди је оспоравање квалитета и поузданости ПИСА тестирања. Иако нема апсолутно прецизног начина да се утврди квалитет школских система, чињеница је да Финска систематски надмашује своје конкуренте из сличног културно миљеа, са сличном традицијом и приступом образовању. ПИСА систем нису правили Финци, па је на месту запитати се због чега тај систем тестирања одговара ђацима из Финске или са далеког Истока, а не одговара другима – и тако годинама.

Ако се пристрасно и идеолошко оспоравање финског образовног система остави по страни, остаје један проблем који отежава универзалну примену истог модела. Финска је дуго била једно од најегалитарнијих европских друштава и једна је од држава са најмањом стопом имиграције у развијеном свету. У таквом друштву је много лакше имати добру школу „у крају“, јер сегрегације нема, као што нема ни великих културолошких, имовинских или статусних разлика међу децом. Тамо где нема социјалне сегрегације, нема ни велике разлике међу школама, нити притисака да се одлази у бољи крај, или у бољу школу.

Међутим, и у друштвима која се разликују од финског, верујем да један принцип увек важи. Квалитетни, поштовани и добро плаћени професори ће увек бити темељ квалитетног образовног система. Нема тржишта или тржишног притиска које може од пониженог и лоше плаћеног професора који стално стрепи од резултата тестирања, направити ентузијасту и посвећеника. На тржишном принципу се може направити пар добрих школа, али се не може направити добар школски систем. Као и увек до сада, интелектуални трендови који промовишу тржиште и његове законе, пречесто заборављају да провере шта им говоре емпиријски подаци и искуство.
Извор: Блог Небојше Катића

Последњи пут измењено четвртак, 29 јануар 2015
Просто је невероватно колико сличности постоји између страдања српског народа и страдања јерменског ...
У недељама пред почетак нове академске године, поново, по већ добро опробаном рецепту, настају ...
Према Стратегији развоја образовања у Србији до 2020. године, тежи се томе да 70 одсто уписаних ...
Образовање, као појам у најширем смислу свог значења, представља стварање, односно формирање ...

1javnidijalog

Информативни и интеграциони часопис "Споји!"

ОРНАС на Фејсбуку

Посете

53.8%Serbia 
34.6%United States 
3.8%Bosnia And Herzegovina 
3.8%Canada 
3.8%Germany 

Ове недеље: 3
Прошле недеље: 6
Овог месеца: 15
Прошлог месеца: 16
Укупно: 2314