недеља, 17 новембар 2013

Плати, па се врати

Пре осам година Србија је ратификовала Лисабонску конвенцију о признавању квалификација у области високог образовања у Европи и донела Закон о високом образовању којим је нострификација диплома укинута. У пракси, процес нострификације и даље функционише, најчешће, као наслов ове колумне.

Зарад аутентичности текста, отишла сам у Ректорат Универзитета у Београду да се распитам како да нострификујем диплому и они су ми (врло љубазно) у три минута објаснили да све морам сама. Дакле, поступак је следећи: Ако желим да нострификујем диплому зарад академске каријере, то треба да урадим на факултету на ком намеравам да се запослим, и то ће ме коштати 10.000 динара. Ако желим да нострификујем диплому ради запошљавања, то ће ме коштати између 24.000 и 54.000 динара, или чак невероватних 108.000 динара уколико сте страни држављанин с дипломом доктора наука, а добили сте идеју да радите у Србији. Диплому нострификујем на факултету за који сама проценим да има сличан програм, а уколико не постоји сличан, формира се комисија на нивоу универзитета. По статистици Ректората овај процес траје просечно 50 дана, док искуства повратника кажу да уме да се отегне и на неколико година. Уколико вам молбу за нострификацију одбију, немате право на жалбу. Онда вам остају две опције. Управни суд Србије или приватни факултети Србије. За ову прву опцију се слабо ко одлучи, а ова друга кошта неколико хиљада евра.

О измени закона се доста прича, али мало се на томе ради. Пре месец дана у скупштини је одбијен предлог измене Закона о високом образовању, који је поднела Демократска странка. Предлог измене укратко гласи да нострификација диплома ради запошљавања треба да постане признавање дипломе, док за академски део остаје исто. Није речено зашто је одбијено, само да власт спрема своју измену закона, али се не зна када ће то бити, што додатно компликује српску реалност где су скори избори увек једна од опција. Хвала опозицији на иницијативи, али човек се запита шта су радили свих тих година на власти. Сад чекамо да реагује власт.

Мене, међутим, интригира нешто друго: дубље значење свега овога. Зашто је нострификација диплома у Србији толико компликована и скупа? Зашто се осам година игнорише ратификована конвенција на коју смо се обавезали? Зашто нико неће да мења закон? Мени се намеће само један закључак. Зато што систем штити сам себе. Нострификација је потребна само за рад у државној служби и на државним универзитетима. За исте оне институције које и прописују како ће се процес нострификације вршити. Јер су се тако заштитиле од конкуренције из иностранства. Ставиле су бирократске препреке, и свако ко је квалификованији, а жели да се придружи, мораће добро да се помучи. И да плати. С једне стране, процес нострификације јесте неопходан да бисмо се заштитили од фалсификата, али с друге стране Србија је земља која се прилично еластично односи ка дипломама. Овде свако, са било којом дипломом, може да дође на било који положај у држави. Ако је већ тако, немојмо дозволити ситуацију да се при аплицирању на посао у неком министарству константно догађа да неко са Мегатренд универзитета аплицира без додатних проблема, а неко са Оксфорда мора да плаћа, да јури папире и да чека.

Део приче је и Фонд за младе таленте, подршка Владе Србије младим људима који иду на образовање у иностранство, стипендијом са условом да се врате и раде у Србији пет година. Ова подршка је и мени доста значила током студија, и свака част на овоме, знам пуно људи којима је ово пуно помогло. Међутим, ту се јавља следећи парадокс – Србија ти плаћа да одеш, а наплаћује да се вратиш. У ситуацији када ти стаје стипендија, тражиш посао или започињеш свој, последње што младом човеку треба јесте да губи време и паре на папирологију, преводиоце и остало. Зато се многи и не врате. Не пада им на памет да плаћају улазак на тржиште рада где су већ и онако много мање плаћени.

Што се самог процеса нострификовања тиче, Србија касни у многим научним областима, па често људи немају са којим академским програмом да упореде своју диплому. Такав је мој случај, јер сам завршила Одрживи територијални развој, област која овде још не постоји. Ово додатно сведочи колико је овако отежана нострификација у ствари бесмислен процес, јер да сам хтела да студирам исти програм као у Србији, онда не бих ни одлазила у иностранство. Зато, не треба тражити да дипломе буду исте или веома сличне, већ их само признати као легалне. Бар је данас све факултете лако проверити на интернету.

Како ово да се реши? Треба изменити Закон о високом образовању по угледу на ЕУ модел, како Министарство образовања годинама најављује. Према овом моделу, дипломе за запошљавање не признају факултети већ централно тело при влади (попут ENIC/NARIC уреда у Хрватској), чиме се све убрзава и регулише, и ствара толико неопходна транспарентност поступка. За академско нострификовање остаје задужен универзитет. Цена треба да буде унифицирана за све и свима доступна (у Хрватској је 50 евра) и да постоји максимални временски рок прописан законом. Тако ћемо олакшати повратак младих образованих кадрова и гурнути наше друштво бар мало напред. Или да не платимо, и да се не вратимо.

Ана Марија Поповић

Просто је невероватно колико сличности постоји између страдања српског народа и страдања јерменског ...
У недељама пред почетак нове академске године, поново, по већ добро опробаном рецепту, настају ...
Према Стратегији развоја образовања у Србији до 2020. године, тежи се томе да 70 одсто уписаних ...
Образовање, као појам у најширем смислу свог значења, представља стварање, односно формирање ...

1javnidijalog

Информативни и интеграциони часопис "Споји!"

ОРНАС на Фејсбуку

Посете

53.8%Serbia 
34.6%United States 
3.8%Bosnia And Herzegovina 
3.8%Canada 
3.8%Germany 

Ове недеље: 3
Прошле недеље: 6
Овог месеца: 15
Прошлог месеца: 16
Укупно: 2314